Višak želja - manjak energije...

Razmišljam o sebi i svom poslu ovde... Šta me zaista drži tu gde jesam i da li imam dovoljno snage da istrajem u svojim namerama?
Evo, kada saberem sve moje predhodne boravke ovde - Alger (tačnije ovo gradilište gde radim i gradim) ima već pola godine kako živim "pasijim" životom. Cilj - svakome jasan.

Možda ipak da kažem koji su mi ciljevi (nisu oni svi na prvi pogled tako jasni).
Prevashodno u mojoj sadašnjoj situaciji je novac glavni pokretač na ovakvu akciju - rad i boravak na gradilištu sa vrlo skučenom slobodom kretanja i bavljenja bilo kojom drugom aktivnošću. Naravno, uvek ima i sporednih ciljeva - bolje reći efekata osnovnog cilja, koji se sami po sebi pojave i nisu tako ni loši. Ovde je, čini mi se dobra stvar što ću (ako izdržim dovoljno dugo) imati izuzetno novo znanje o izgradnji ovako specifičnih objekata kao ovaj na kome sada radim. Dakle, moj CV (curriculum vitae ili lista referenci) će biti zaista bogata. Pored velikog broja objekata koje sam projektovao ili učestvovao u njihovom projektovanju, sada imam mogućnost i da vidim i na vrlo odgovornom mestu učestvujem u izgradnji jednog takvog objekta.

Primoran sam ovde i da učim jezik - za mene gotovo novu stvar - francuski jezik. To je takođe velika vrednost - znati govoriti jedan svetski jezik.
Sve ovo nabrojano će kao posledicu imati da me moje kolege u matičnoj firmi više cene zbog mojih novih znanja - jer, često sam ranije čuo od njih, kako je to iskustvo na licu mesta nezamenljivo u nekim segmentima projektovanja. Pa i ako ne dođe do tog "povećanog" cenjenja mojih znanja, mene to ne sekira. To mi nije cilj. Jasno je da će uvek neko drugi biti spreman da to oberučke prihvati.
Međutim, kada se osvrnem na sve ovo pomenuto, nekako mi se čini da neću imati snage da sve to uradim i da ću posustati. Uvek moram sam sebe da bodrim da izdržim i da pobedim sebe. Naravno da me bodri i moja najuža porodica s jedne strane, ali opet, sa druge... Nekako kao da me ne razumeju - ponekad pomislim. Imam utisak da oni tamo, iako su zajedno, i uživaju gotovo iste stvari koje su imali i kada sam ja bio tu (osim mog prisustva) misle da je njima teže nego meni ovde. Kao da ne razumeju da sam ja ovde potpuno sam - imam ljude oko mene koji su mi nametnuti i sa kojima moram gotovo 24 časa dnevno da radim i živim.

Privatnosti neke, gotovo da i nema. Od celih 7 dana u nedelji, imam svega jedan i po dan koji ne provodim na gradilištu nego u gradu Algeru. I naravno, to malo vremena u civilizaciji, pokušavam da provedem tako da napunim baterije za narednu radnu i životnu nedelju... i tako u krug... E kada pošaljem fotografije sa tih boravaka u gradu, ispade kako ja uživam ovde. Niko ne vidi i ne može da shvati da je to samo jedan dan proveden nedeljno u civilizaciji i ostatak u divljini totalnoj.
Počinjem da shvatam da me to neraumevanje dosta razoružava u mojoj nameri da nešto uradim korisno i vredno u životu...

Uskoro (27. avgust 2006.) bih trebalo da se vratim u svoj grad i malo da napunim baterije, ali ne znam da li ću ih dovoljno napuniti i da li će moj povratak ovamo biti poguban za mene. Nadam se da ću uspeti u svojim nastojanjima!

Vremenska oluja...

Čini mi se da vreme radi u moju korist! Danas pogledam na kalendar i prijatno se iznenadim - 26.07.2006. Da li zbog posla ili zato što živim sada u gotovo nenormalnim uslovima - ni sam nisam pametan, ali nekako sam izgubio orijentaciju i vremensku i prostornu.
Svaki dan previše podseća na predhodni, i onaj pre njega i sve one još pre... Čini mi se kao da sve što mi se danas desilo sam već negde video i doživeo. Poznat mi je taj fenomen i od ranije. Nisam baš sasvim siguran da li je to znak da me je ovo što sada radim zasitilo, ili neki drugi znak. No, bilo kako bilo, sasvim je izvesno da još mesec dana mene deli od ponovnog povratka u moj grad. Počinjem da živim za taj dan!
Iako je to, reklo bi se blizu - verujte mi da niste u pravu. U ovoj situcaiji je nekada i sam dan kada putuješ predugačak od nestrpljenja da budeš opet u tebi poznatom i prirodnom okruženju. Nestrpljiv sam da vidim svog sina - evo je već mesec dana prošlo od kako je napunio godinu dana... svaki dan čujem od njegove majke kako je sam ustao, ili hodao, ili otvorio vrata - ali mi je to tako daleko i nestvarno, jer kada sam ga video pre tih mesec dana (kratkih ili dugačkih) nije takve stvari umeo da uradi i jednostavno mi je strano da on to sada zna. Zamišljam kako li samo to izgleda - te meni sasvim obične stvari, a on tek počinje da ih istražuje i da se raduje životu.
Trgoh se sada iz svog razmišljanja i shvatih da iako je ostalo još samo mesec dana da sam tek na pola svoje "misije" sada ovog dana!
Bolje da idem da spavam - i dalje sanjam... vreme će mi brže proći!

Da li imate osecaj da vam vreme "izmice"?

Vreme... imamo ga nekada na pretek, a nekada nismo ni svesni da nam je proslo! Ranije, a i sada pokusavam da razmisljam zasto vreme koje je, neko bi rekao nagomilani niz sekundi ili minuta ili sata ili... nekada brzo, a nekada sporo prodje!
Pricao sam sa svojim prijateljima, raznim ljudima, i zajednicko je da vreme (godine npr.) sve brze i brze prolaze.

Ovo je prava prilika da pokusam da objasnim moje vidjenje tog, ako se moze nazvati tako, fenomena!

Dakle, vratimo se na sam pocetak svacijeg ovozemaljskog zivota.
Beba koja se tek rodila naravno da nema svest o vremenu niti predstavu sta je to - bar se tako misli. Ja mislim da ipak ima neku predstavu o vremenu, jer mi se cini da se nekada mogu setiti i detalja iz svoje rane mladosti (dakle nesto sto je definisano vremenom).

Dakle, sutrasnji dan od rodjenja za bebu predstavlja celokupno njeno zivotno iskustvo o dotadasnjem zivotu. Tako, kada napuni prvu godinu, to je bebino (detetovo) prvo saznanje da je to period od jedne godine - a njemu je to ceo dotadasnji zivot...
E sada stvar pocinje da se odvija tako da ce biti malo jednostavnija za shvatanje poente. Kada napuni npr. 2 godine, onda je period od godinu dana njegovo pola dotadasnjeg zivota. Dakle, relativno gledano - apsolutna velicina od jedne godine je sada relativno 1/2 njegovog dotadasnjeg "iskustva" o vremenu.

Sta se desava sada npr. u mojim godinama... imam ih 35 apsolutnih! Dakle, period od godinu dana je svega 1/35 deo mog dosadasnjeg zivota ili svega oko 2.86% mog dosadsnjeg zivota (a sa dve godine je to bilo 50% zivota)...

Nadam se da vec osecate ovu zavisnost - apsolutnog i relativnog osecaja vremena. Zato mislim da je ovo jedno od dobrih objasnjenja zasto imamo osecaj da vreme izmice, cak sve brze i brze!

Mozda neko ima drugacije tumacenje?

Ovde nisam uzeo u obzir da stariji covek ima i vise obaveze, koje jos vise osecaj vremena remete u korist toga, da dani prolaze munjevitom brzinom, pa meseci, godine...

I kada se okrenes, gde ti je bila mladost?

More...

Danas se vec rado secam predhodna dva dana. Razlog je veoma jednostavan - lepo proveden vikend.

Otisli smo na poznatu plazu "Corn D'Or" u neposrednoj blizini mesta Tipaza - poznato turisticko mesto u Alziru.

Evo, ovde postavljam neke slicice sa tog kratkog ali lepog boravka na Sredozemnom moru.

Za mene je izvnaredan osecaj gledati u pravcu beskonacnosti - jednostavno sam takav osecaj imao, jer se more spaja u izmaglici sa nebom i kao da nema nigde kraja. Potajno, gledajuci ovu sliku razmisljam - tamo je negde moja zemlja, u tom pravcu!
Cudna je ta daljina i odvojenost od porodice. Covek svasta razmislja i o obicne stvari pocinje drugacije da gleda na drugi nacin.

Doziveo sam - mozda bolje receno sanjao i neka stara vremena na tom istom mestu, sedeci u amfiteatru cija su ledja okrenuta moru.
Vise puta do sada sam slusao o tome kako su to gradili veliki majstori svog zanata, a posebno su vodili racuna o akustici samih pozornica. I gle cuda - u samom centru amfiteatra je oznacen jedan krug. Slucajno dosavsi na to mesto - a razgovarao sam sa kolegom, osetio sam neverovatnu promenu zvuka. Shvatio sam da je to ta "akustika" o kojoj sam citao i slusao.

Oko potoka

Potok iako mali, ima veliku moc! Samo ga je potrebno malo podsetiti da je svaka voda velika!

Dakle, sta se desilo... Kako projekat napreduje - "prebacivanje viska vode iz potoka (cuj VISAK vode!!) u drugi vodni sistem" tako se i potok prilagodjava novom okruzenju!
Sada je malo pregradjen (ovde taj potok zovu reka) i sva voda prolazi kroz 2 cevi. Koliko je to neobican osecaj videti kako malo vode prolazi tu, a reko bi covek sila od vode...

Ali takav potok sada pruza novo zadovoljstvo. Svako vece sidjem do njega, ponesem parce suvog hleba i lagano ga lomim i bacam u potok. U trenutku pocinje da se desava da jezero koje je napravila ta pregrada bukvalno prokljuca. Gomila ribe (pa cak i vecih komada) pocinje da se hrani tim komadicima hleba.

Jako zanimljiv i ispunjavajuci osecaj, kada iz te vode u kojoj pomislim da nema bas nista izvire tolika ziva bica!

Duboko u potoku...

Nisam verovao da ce ovaj potok da mi bude tako nepremostiva prepreka!

Danas prosto imam osecaj da se davim u istom potoku (da ne budem vulgarniji)! Nesto me sve mrzi da radim, da pricam, mislim... Dokle ce tako?

Kako dobih komentar od jedne svoje prijateljice, vidim da ovaj moj potok, iako tako mali ima moc da dobrano razdvoji i udalji ljudske duse. Nije lako se nositi sa njim.

Jedino sto me moze spasiti je moja neunistiva volja. Nikada nisam gubio snagu niti imao potpuno nejasnu viziju zivota - to je jedino sto moze da me sacuva. Vera u sebe je najbitnija - a ja verujem u to (u sebe)!

Opet u potoku!!!

Nisam ja dzabe poznat u ovom Cyber svetu kao "djokaizpotoka" da nije mog potoka!

Bio sam malo u svojoj zemlji Srbiji (sada bez Crne Gore) i vratih se u Afriku... Alzir pa grad Alzir pa od njega nekih 70 - 80 km u planinski venac Atlas...
E tu je taj moj potok. Od njega zivim, stvaram i ucim dosta o svom zanatu!

I kako dodjoh ovde, tako nastavljam svoje pisanje i verujem da ce sada biti i zanimljivije!