Neka ovo bude moje mesto

danas sam postao vlasnik NOKIA E71

2008-11-23T00:44:00.001+01:00

Danas, odlucih da malo sebe obradujem… ali i zbog potrebe.

Kupio sam ovaj mobilni telefon sa neverovatno velikim mogucnostima.

Venezuela 2

2008-10-01T21:39:00.002+02:00

Evo, sada cu da postavim nekoliko slicica sa ovih meridijana:

Ovo je Caracas – Altamira… simbol grada

Venezuela

2008-10-01T21:34:00.000+02:00

Evo, jos malo pa ce citava 2 meseca kako zivimi i radim u ovoj, za mene dalekoj zemlji.

Vreme prolazi, posao se odradjuje a glavni cilj ostvaruje!

__________ Information from ESET NOD32 Antivirus, version of virus signature database 3482 (20080930) __________

The message was checked by ESET NOD32 Antivirus.

http://www.eset.com

Nova vrsta updateovanja

2008-04-29T13:43:00.003+02:00

Hej!

otkrio sam sasvim slucajno jednu novu stvar, a to je da mozete da formirate email poruku i da je posaljete na odredjenu adresu (koju sami zadate) i da vec imate pripremljen novi tekst!

Ostaje samo da ga odobrite za prikaz ne vasem blogu!

Ovo mi se bas dopada :)

Napokon voda u akumulaciji

2007-05-21T14:52:00.000+02:00

Dugo sam već u Alžiru. Mnogo se radi, a rezultati se gotovo i ne vide. Istini za volju, meni to tako izgleda, jer svakoga dana posmatram i pratim radove, tako da ne mogu da primetim promene, koje svakako postoje.

Posle godina i godina rada vide se neki rezultati koje želim i vama da predstavim.

E ovde sada hocu da stavim neku slicicu.

Dakle, ovo je brana i celo gradiliste pre punjenja akumulacije.

Akumulacija pre pustanja vode

Akumulacija posle pustanja vode

Vodozahvat (prazna akumulacija)

Prelivni deo brane (prazna akumulacija)

Prelivni deo brane - dok se akumulacija puni

Prelivni deo - pogled ka mestu gde ce biti nasuta brana

Vodozahvat (nizvodno) - pre punjenja akumulacije

Vodozahvat (nizvodno) napunjena akumulacija

Napunjena akumulacija (i moja malenkost)

Akumulacija i brana

Most na glavnom putu (Route National No. 1)

Ovo zanimljivo gradjevinsko ostvarenje je ustvari taloznica (dessableur) ili "postrojenje za istalozavanje peska iz vode"

Ovo je most koji sluzi da se predje sa Route National No. 1 do dessableura!

Dessableur i JA .... pored jednog od "zidina" dessableura

Ovde gde ja ulazim, tu će voda da izlazi iz dessableur-a na svoj dugački put kroz tunel (cca. 12500m iliti 12.5km). Tunel je prečnika 2.5m.

Ove slike, siguran sam predstavljaju jedinstveno svedočenje o izgradnji jedog velikog građeviskog objekta. Retko se pruža prilika bilo kome od nas da vide ovakve slike (objekta u gradnji - fazama gradnje).

Vidimo se uskoro...

Most

2007-05-08T23:06:00.000+02:00

Eto, vreme prolazi i prolazi, a objekat na kome sam počinje već da poprima i svoje konačne obrise.

Ovoga puta, evo par sličica (odavno nikakve slike nisam postavljao).

U sredini slike se vidi most :)

E ovde ja pridržavam jednu od greda.

pisem uskoro!

Maj ponovo na "Chiffi"

2007-05-04T23:35:00.000+02:00

Ćao narode!

eto mene opet.

Sve isto, ništa mnogo novoga. Posao polako, tj. sada manje polako odmiče i bliži se kraju. Napokon je postalo izvesno i do kada će sve ovo da traje i kako će to da igleda na kraju.

Objekti, jedan po jedan dobijaju svoje konačne obrise, i prosto neverovatno izgleda kako to nije moglo ranije da bude gotovo, kada je sve tako jednostavno. Možda je i moglo, ali ko zna zašto je to moralo da bude baš ovako! Možda to nekome čini veliku korist. Da se ne lažemo, to je i glavni razlog takvih zakašnjenja na prokejtu, ali šta da radimo mi sitne ribice!

Bio sam danas posle duže vremena i u gradu Alžiru. Tamo život reklo bi se, sasvim normalno teče. Ništa se posebno ne dešava, osim što već 3 nedelje zaredom ne radi "boulangerie" koju volim da posećujem... (pekara ili nešto u tom fazonu). Tu sam kupovao najbolje kroasane koje sam probao u Alžiru, i tako mala stvar me je jako srećnim činila!

Posle bombaških napada u aprilu, da budem iskren, jedva da mi i pada napamet da idem do grada! Pijacu, koju sam ranije voleo da posećujem, sada izbegavam u širokom luku. Nikada se ne zna ko i kada može opet da se našali i da aktivira bilo kakvu eksplozivnu napravu.

Ali, nema veze. Život ide dalje. Ima kroasana i na drugim mestima, a voće i povrće se može kupiti i po boljim prodavnicama (ali naravno po jako "dobrim" i "umerenim" cenama).

Narode, toliko za ovo kratko javljanje, spremam i neke sličice (ako mi bude malo bolja internet konekcija) pa da i slikom pokažem šta ima (nema) novo!

Opasnost

2007-04-14T23:15:00.000+02:00

Eto, sada mi se čini da mi je ovo najvažnije pitanje života.

Naime, ovde u Alžiru (a to se može videti i na raznim vestima) , desio se bombaški napad u samom centru grada... i to ispred prvog ministra! To nije mala stvar. Ovde ljudi koji su domaći kažu, nije to ništa, znalo je da bude i gore, ali ne bih se tako lako složio sa njima.

Na vestima je raznih informacija bilo, ali odprilike je stanje ovako: u dva bombaška napada koja su se gotovo istovremeno desila, bilo je oko 30-ak mrtvih i oko 80 - 100 ranjenih ljudi. Zaista strašno.

Sama pomisao da sam tim istim ulicama pre par dana hodao ni ne sluteći šta može da se desi, me čini jako uznemirenim i nedovoljno pametnim šta mi je dalje činiti.

Da li da nabrajam da nam se pre par dana desilo još nekih "zanimljivosti"?
Ovde već danima padaju kiše svakih 15 minuta! I naravno, to je uzrokovalo da se ogromna količina zemlje sruči na put. Tako smo bili odsečeni jedno 7 dana od sveta. Jedva smo (uz pomoć ekipa koje su to raščišćavale) prešli preko tog odrona i došli u naš kamp (to se desilo svega 500 - 600 metara od našeg kampa na putu za Alžir), ali da stvar bude još bolja, ni dan danas nije proradila telefonska linija!!!

Eto, mislim da je ovo dovoljan razlog što nisam bio čest dopisnik u poslednje vreme.

Zavrsilo se...

2007-04-01T10:10:00.000+02:00

Sve sto počne, nekada se i završi. Toliko neminovno, da nekada nije razumno!

Međutim, u međuvremenu je toliko bilo teških situacija da ih je jako teško opisati.

Bili smo svi zajedno ovde do 01. Marta 2007.
Vratili smo se u naš grad, i tu su tek počeli problemi. Ne znam ni sam zbog čega. Da li zato što se nakupila neka negativna energija dok smo svi zajedno bili, nikada mi neće biti jasno. Možda je to i zato što je ovde zaista mnogo teško, zahteva da čovek bude neverovatno jaka ličnost koja može dobrovoljno da živi u logoru, radi "srećnije" budućnosti.
Bilo kako bilo, po povratku (ispostavilo se i ne konačnom za mene) došlo je do takvih međusobnih problema da još uvek ne verujem da će se sve to rešiti nekim normalnim putem.
Kada sam trebao da se opet vratim ovde (sada na mesec dana), došlo je do tako ružne prepirke među nama, da sam pomislio - ovo je definitivno kraj. I evo, čekam već nego vreme, i liči i da jeste, ali i da nije kraj. Vreme je neverovatna pojava... ono sve ume nekako da ublaži, čoveku počinju da tupe oni ekstremni instikti koji su se možda i javili. Najbolji lek za sve.
Sada kako stvari stoje, nije kraj, a možda i bude.
Samo znam kada sam došao ovde opet, da radim, sve me je podsećalo na moje dete (i na suprugu), tako da sam prvih dana bio kao lud. Nisam hteo ništa da dotičem od stvari koje je moje dete poslednje diralo pred povratak... Shvatio sam da se ne može živeti tako, jer sam nedavno imao i pravi gubitak, roditelja sam izgubio, tako da sam shvatio, možda neću stalno viđati dete, ali njega nisam izgubio. Ono je živo, zdravo, pa nekada ćemo se i videti.
Eto, opet, kao i uvek - nabacam priču kao olujni vetar i odem.
Javljam se uskoro sa mojom pričom koja ima stalne uspone i padove.

Počelo je

2006-12-24T08:26:00.000+01:00

Šta da vam kažem. Počelo je. Novi početak je došao i moram priznati, nije tako loše. Nije ni previše dobro, ali bitno je da je početak nekako prošao.
Opet u Africi, Alžir, daleko od grada, opet sam došao, ali ovoga puta sa svojom malom familijom.
Mnogo sam se pre početka pitao kako li će to da izgleda, ali eto... pokazalo se kao bolje nego što sam i pomisliti mogao.
Mnogi kažu da je to hrabar potez. I sada kada vidim, kada još dublje uđem u analizu onoga gde smo, i šta možemo - upravu behu ti neki ljudi. Zaista, ovde u velikoj divljini mi funkcionišemo. No, meni je to dokaz da ipak nisam sam, da imam i podršku i nekoga ko je spreman i na takav život. To zasita mnogo znači. Na muci se poznaju junaci!

Eto, pišem uskoro...

Novi početak

2006-12-03T00:18:00.000+01:00

Razmišljam o tome šta je to početak.
Čini mi se da ovo što sledi u narednom vremenu zaista i jeste to. Danas, za manje od 24 časa ću opet biti sa svojom porodicom. Nekako prolazi to vreme i eto, svome cilju se približavam, ali ne tako brzo kako sam očekivao.
Hvata me putna groznica - sve nesređene misli...

Koji je to novi početak za mene, za moju porodicu. Rešili smo da se više ne razdvajamo (bar koliko je to moguće). Danas se spajamo i nećemo se razdvajati. Vraćam se ovde na ovaj potok, da ga završim, ali ovoga puta jači nego ikada. Najjači oslonac je sada uz mene. Verujem da ću sada lakše neke stvari da radim, neke će mi se pojaviti kao problem niotkuda, a opet, to je čini mi se najbolji put.

Pisaću vam kako je to u novom početku (ako budem imao vremena), a nadam se da neću imati :)

Pozdrav do sledećeg pisanja!

Ni na nebu ni na zemlji

2006-11-04T21:11:00.000+01:00

Ovde ume nekada da bude vrlo neobično. Počela je i ovde jesen polako da ulazi u topao Afrički vazduh. Međutim, način kako ona to ovde radi je jako zanimljiv.
Iako mnogo puta viđen prizor po vedrom vremenu ovaj koji koji sam zabeležio me je ubacio u dilemu gde se nalazim. Kao u priči ili bajci - "Čardak ni na nebu ni na zemlji".

Shvati me....

2006-10-22T18:34:00.000+02:00

Da li sam ja zaista takav rebus da me bitne osobe u životu ne razumeju. Najgore, što od tog nerazumevanja polazi ta ista reakcija u drugom smeru. Kao zakon akcije i reakcije. Da li sam prestrog prema drugima a prema sebi posebno? Možda sam vaspitam pogrešno? Ili ne vidim ništa osim sebe?
Postavljam sebi ova pitanja danima već. I nemam odgovora na njih. Osvrćem se oko sebe, nemo gledam i nema odgovora (željenih).
Čekam da vidim šta će vreme uraditi i da li će mi se razbistriti um, možda uvidim da pravim velike greške, možda neko drugi shvati da to isto radi... videćemo čiji će um biti brži. Naravno, uvek sam spreman da pružim ruku i kada jesam i kada nisam u pravu. Spremnost na pomirenje uvek postoji.
Jedva čekam da prođe neko vreme da vidim šta će mi sutra doneti - da li ću dobiti bar neki odgovor na moje nedoumice!

Restrikcije...

2006-10-17T20:45:00.000+02:00

Život teče... ali sada jako teško. Šta da pričam kada nemamo ni vode ...
Eh, da je samo to! Nemamo ni interneta, ništa! Dokle, nije mi jasno.
Mislio sam da radim sa civilizovanim ljudima... gadno sam se prevario!

prva godina...

2006-10-09T22:36:00.000+02:00

Proslo je tacno godinu dana od kako nje nema. Toliko toga se promenilo za tako malo vremena da nekada ne mogu ni da shvatim da je nema. Pomislim, da je ona tu, možda bi drugačije bilo - siguran sam da bi!
Ne mogu da verujem da je nema! Često me neke pojave podsete na davna vremena koja smo zajedno doživeli pre skoro 20 godina, i pomislim, kada se vratim, pričaću joj o tome, ali se trgnem i bolno saznanje da više nemogu da je imam kao sagovornika me osvesti - u trenutku pomislim koliko toga je ostalo neispričano, nedorečeno, neizrečeno, uskraćeno. Neverovatan osećaj. Svestan te nemoći pred ovom činjenicom, pokusavam da proberem neke trenutke i da se setim da li sam sve shvatio šta mi je pričala, da li sam joj ja sve rekao! I uvek mislim da je nešto ostalo nedovršeno.
Kako vreme prolazi, neke uspomene lagano blede, ali ostaje njen lik i neke scene zauvek u mom sećanju. Čini mi se da sam baš ja najnesrećnije biće na ovom svetu jer nikada više neću imati obostranu komunikaciju - običnom smrtniku poznatu. Imam samo šansu da joj pričam, čini mi se u prazno, ali verujem da me ona sve čuje i sve razume, samo ja ne mogu da čujem šta mi kaže...
Zaista je to jedini i najveći prijatelj koga čovek ikada može imati u svom životu.
Majka je jedna i jedina i neponovljiva! Samo ona može da razume u svakom trenutku svoje dete. Ponekad mi se činilo da sam odrastao, ali vidim da se i dalje nekada osećam kao malo dete koje traži utočište... ne nalazim ga više nigde. To me tera da odrastem.
Naviru mi nesređene misli, ali poenta je jedna i jedinstvena - isto kao i to veličanstveno biće koje me je stvorilo.

Evropski šampioni u vaterpolu

2006-09-24T21:22:00.000+02:00

Posle velikih neuspeha ove sezone u drugim ekipnim sportovima, desilo se napokon nešto očekivano i lepo! U veoma napornoj utakmici, pokazali smo Evropi da smo ipak u vaterpolu i dalje veliki!
Voleo bih da sam bio u Beogradu tog dana - da proslavim taj događaj kako i dolikuje, ali ... (uvek ima neko "ali"). Međutim, i ovde smo napravili slavljeničku atmosferu - ili je bar na to podsećala.

Pošto je tih dana bilo i nekih sukoba između mene i mog gazde Arapina, ovo je bila izuzetna prilika i za neka sitna dokusuravanja!

Naime, iskoristio sam svoj nemar da budem sveže obirijan, i ostavio sam "brkove" :) Napravio sam ovu zastavu na 3 A3 papira - ma sve sam pripremio da budem što upadljiviji i čudniji.

Iako sam sve to uradio, nažalost, reakcija nije bila očekivana. No dobro, kažem sebi, drago mi je da se ja malo ispraznim.

Ne želim da sve u sebi držim, ovo je bio ipak dobar način da se ispolji neki revolt.

A to sve zato što sam optužen za nešto (posle mog odmora) za šta nisam ni kriv ni dužan.

Dobro, sada sam se baš udaljio od teme!

Mi smo šampioni!!!!!

"Odmor" 27.08.06 - 04.09.06. - DEO 2

2006-09-13T10:48:00.000+02:00

Kako rekoh, prča se nastavlja!
Ujutro rano 28. avgusta su me na Tivatskom aerodromu dočekali supruga i sin. Jednostavno, oči su mi zablistale od sreće što ponovo držim u naručju svoje dete! Neponovljiv osećaj. Koliko god da je teško biti bez svoje porodice, toliko je prelep taj prvi osećaj ponovnog zajedništva!
Međutim, veći deo vremena koji sam proveo na moru (kod roditelja moje supruge) sam proveo u krevetu pokušavajući da se odmorim od napornog puta i da sakupim snagu za novi put - za Beograd, jer je plan bio da idemo kolima do Beograda.
Sutra sam ipak malo odmorniji skoknuo sa porodicom do plaže i tu sam se okupao sa svojim sinom u moru. Nažalost, pošto je tako sve krenulo na ovom mom putovanju, i ovde je moralo biti problema! Slike koje smo tada napravili otišle su u nepovrat sa memorijskom karticom koja nepouzdano radi. Šta se može!
Odmah uveče smo imali u planu transport do Bara, pošto smo uspeli da nađemo mesto u auto-vozu Bar - Beograd tako da sam sebi malo muka uskratio tim potezom.
Dakle, već sam 30.08 rano ujutro bio u Beogradu! Vreme pravo jesenje. Kiša i hladno. Predivan prelaz posle tople Afrike i dovoljno toplog jadranskog mora. No, što se mora - nije teško, što bi rekao naš narod.
U Beogradu me je sačekao veliki spisak stvari (lepih i manje lepih) koje sam morao da uradim za par dana, da ne kažem za 3 radna dana (uključujući i taj kog sam doputovao u Beograd), a nabrajam samo neke:

lekarska komisija za produženje vozačke dozvole
odlazak u policiju zbog produženja vozačke dozvole
obilazak majčinog groba
odlazak kod kamenoresca i dogovor oko pravljenja spomenika
obilazak rodbine
krštenje devojčice mog prijatelja (ja sam bio kum) koga sam venčao
odlazak na redovni specijalistički kontrolni pregled kod lekara
izdavanje međunarodne vozačke dozvole
izdavanje nove vize za povratak u Alger
...

Sigurno sam nešto propustio u ovom nabrajanju, ali čini mi se da je i ovo dovoljno da se shvati koliko sam imao obaveza, a malo vremena!

Međutim, i pored velikog broja obaveza uspeo sam par puta da izađem u šetnju sa svojom porodicom i da se malo relaksiram na taj način. To je jedino što me je zaista oraspoložilo u tom kratkom vremenu. Oduševila me njegova radost kada se nađe slobodan bez ičijeg pridržavanja. On je i trčao i padao i tako mnogo puta, ali svaki put čini mi se sa jednakim zadovoljstvom je to radio! Toliko je iskren u tome bio, da jednostavno čovek zaboravi sve ostale neiskrene gestove i poteze drugih "ljudi". Mislim da me je to i jedino vratilo malo u život i u veru da ipak vredi se čak i pod ovakvim uslovima pomučiti za jedno takvo biće. Svestan sam ja da će kako bude odrastao sve više počinjati da liči na nas starije, ali jednostavno, ovo sada je potpuno razoružavajuće od njega.

I kako rekoh, bilo je na tom mom odmoru gomila preokreta i zaokreta u odlukama pa i sada, dva dana pred putovanje, jer su mi rekli da nema mesta u avionu za 02. septembar (kada sam trebao da se vratim) nego tek za 4. septembar. Neko bi rekao, eto, dobio si 2 dana "gratis". Ja se uopšte ne slažem sa takvim komentarima, jer sam morao sve da planiram prema tom datumu 02. sep. ali sada odjednom imam 2 dana viška. Zaista nikakva usluga, jer su mi ta dva dana ionako vikend. Jedino zadovoljstvo mi je bilo što sam imao mogućnost da se sa svojom porodicom još malo družim!

I eto, 04. septembra sam se bez ikakvih problema na putu vratio u Alger. Međutim, i ova priča ima nastavak - naravno, ne nešto posebno lep! Dakle, "čitajte sledeći broj mog bloga"...

"Odmor" 27.08.06 - 04.09.06. - DEO 1

2006-09-07T10:52:00.000+02:00

Vratio sam se sa ovog odmora u Alger, ali umorniji nego pre odmora. A evo kako su se stvari desavale...

Letnje vreme, ljudi su na godisnjim odmorima, pa je racunam, logicno i ja da se malo odmorim. Moj "gazda" Alzirac, izvesni Bennaii je vec uveliko na odmoru bio kada se sve ovo izdesavalo. Njegovom zameniku sam najavio zelju da hocu da koristim svoj odmor i to u trajanju od 3 nedelje, na sta je ovaj prilicno negodovao... Računam, dobiću u tom slučaju 2 nedelje, što i nije neki odmor, ali kažem u sebi: "bolje išta nego ništa"... i tako prođe nekoliko dana. Niti mi je osporeno niti odobreno odlaženje na odmor i ja računam da imam odmor do 16.09.2006. kad me pogodi dan pred put "lepa vest"!
Gazdin zamenik me zove u svoju kancelariju i kaže da gazda ne dozvoljava ni jedan dan odmora, a kamoli 2 ili 3 nedelje!!! U tom trenutku, dešava se čudo u mojoj glavi... Već sam rezervisao i kupio kartu za avion na relaciji Beograd - Tivat, jer mi je familija u tom trenutku već na moru... isplanirao krštenje kumove ćerke i još gomilu drugih lepih i manje lepih stvari (lekarski pregledi, produženje vozačke dozvole, obilazak rodbine širom bivše SFRJ...) - šta da kažem. U trenutku kapiram da sve pada u vodu! I da na kraju bude još lepši zaplet mog odmora, zamenik mi dozvoli na "svoju ruku" da mogu da koristim ukupno 7 dana (gde se uključeno i putovanje). Naravno, šta da uradim, ja prihvatim i ovu ponudu - jer kao dodatna i otežavajuća okolnost, viza mi je isticala takođe istog dana kada i karta! Tako sam trebao po planu da ostanem na "odmoru" do 2. septembra 2006. godine.

Elem, krećem na put. Rano ujutro 27. avgusta i dolazim na novi Alžirski aerodrom. Zaista lep osećaj boraviti u civilizovanom prostoru, još kada znaš da te to vodi u dugo očekivani put kući, na odmor. Kako u životu biva to obično, ništa nije tako sjajno kako izgleda na početku! Avion koji je trebalo da poleti u 11.05 je poleteo tek oko 12.00h, i napominjem, da sam stigao u Milano (jer nema direktna avio linija do Beograda) tek oko 15.15 a avio koji ide za Beograd dalje, je u 15.45. Međutim, kako to obično lepo krene, onda se tako i nastavi - zbog povećanih mera bezbednosti na aerodromima i rigoroznih kontrola nisam uspeo da prođem sve kontrole na vreme i jedino mi je ostalo da sedim na Milanskom aerodromu silno vreme i čekam sledeći avion koji je tek u 21.10 uveče za Beograd. Naravno, uspeo sam da se o trošku kompanije "Alitalia" snađem bar za jedan obrok na aerodromu i uveče sam se sa velikim nestrpljenjem ukrcao u taj avion za Beograd. Taman, kada sam pomislio da je mojoj agoniji kraj, "dočekao" me je novi problem. Prtljag koji sam dao u avion, nije stigao u Beograd!!! Šta sada? Ništa! Čekao sam u redu za prijavu nestalog prtljaga dugo vremena i na kraju i tu formalnost završio u nadi da će se jednoga dana naći prtljag. Dok sam sve to isčekao, i trasportovao se sa aerodroma do stana, bilo je već oko 0.15 h sledećeg dana - tj. onog dana kada treba da putujem za Tivat i to rano ujutro u 07.10. Dakle, ostalo mi je od spavanja i odmaranja - NIŠTA!

Sledeći nastavak uskoro sledi!

Voda - cudo prirode

2006-08-04T23:10:00.000+02:00

Tako je htelo da se namesti da mi je današnji dan bio tematski. Kao i svakog ovdašnjeg vikenda, malo sam se upustio u obilazak već uhodanih mesta. Međutim, verovatno su to čuvena mesta i po tome što pružaju uvek neko novo iskustvo. Dakle, opet Tipasa, mesto oko 70 km udaljeno od Algera na zapadnu stranu.
Vreme je danas bilo, kako bi se reklo, tek malo vetrovito... bar je tako izgledalo, ali sam se uverio da nije tako.
Kao i svakog letnjeg vikenda sam otišao na plažu Corn D Or sa svojim prijateljima - kolegama. U početku je bilo zanimljivo, a posle i kobno. Srećom, sa "dobrim" ishodom. Talasi su toliko bili veliki da je ishod mogao biti i fatalan.

No - svako čudo prirode, iako zastrašujuće, ume da ima i svoju lepotu. Nadam se da se ovde može osetiti ono o čemu pišem!

napomena
slike su autentične (licno sam ih zabeležio danas, 04. avgusta 2006.)

Višak želja - manjak energije...

2006-07-30T11:45:00.000+02:00

Razmišljam o sebi i svom poslu ovde... Šta me zaista drži tu gde jesam i da li imam dovoljno snage da istrajem u svojim namerama?
Evo, kada saberem sve moje predhodne boravke ovde - Alger (tačnije ovo gradilište gde radim i gradim) ima već pola godine kako živim "pasijim" životom. Cilj - svakome jasan.

Možda ipak da kažem koji su mi ciljevi (nisu oni svi na prvi pogled tako jasni).
Prevashodno u mojoj sadašnjoj situaciji je novac glavni pokretač na ovakvu akciju - rad i boravak na gradilištu sa vrlo skučenom slobodom kretanja i bavljenja bilo kojom drugom aktivnošću. Naravno, uvek ima i sporednih ciljeva - bolje reći efekata osnovnog cilja, koji se sami po sebi pojave i nisu tako ni loši. Ovde je, čini mi se dobra stvar što ću (ako izdržim dovoljno dugo) imati izuzetno novo znanje o izgradnji ovako specifičnih objekata kao ovaj na kome sada radim. Dakle, moj CV (curriculum vitae ili lista referenci) će biti zaista bogata. Pored velikog broja objekata koje sam projektovao ili učestvovao u njihovom projektovanju, sada imam mogućnost i da vidim i na vrlo odgovornom mestu učestvujem u izgradnji jednog takvog objekta.

Primoran sam ovde i da učim jezik - za mene gotovo novu stvar - francuski jezik. To je takođe velika vrednost - znati govoriti jedan svetski jezik.
Sve ovo nabrojano će kao posledicu imati da me moje kolege u matičnoj firmi više cene zbog mojih novih znanja - jer, često sam ranije čuo od njih, kako je to iskustvo na licu mesta nezamenljivo u nekim segmentima projektovanja. Pa i ako ne dođe do tog "povećanog" cenjenja mojih znanja, mene to ne sekira. To mi nije cilj. Jasno je da će uvek neko drugi biti spreman da to oberučke prihvati.
Međutim, kada se osvrnem na sve ovo pomenuto, nekako mi se čini da neću imati snage da sve to uradim i da ću posustati. Uvek moram sam sebe da bodrim da izdržim i da pobedim sebe. Naravno da me bodri i moja najuža porodica s jedne strane, ali opet, sa druge... Nekako kao da me ne razumeju - ponekad pomislim. Imam utisak da oni tamo, iako su zajedno, i uživaju gotovo iste stvari koje su imali i kada sam ja bio tu (osim mog prisustva) misle da je njima teže nego meni ovde. Kao da ne razumeju da sam ja ovde potpuno sam - imam ljude oko mene koji su mi nametnuti i sa kojima moram gotovo 24 časa dnevno da radim i živim.

Privatnosti neke, gotovo da i nema. Od celih 7 dana u nedelji, imam svega jedan i po dan koji ne provodim na gradilištu nego u gradu Algeru. I naravno, to malo vremena u civilizaciji, pokušavam da provedem tako da napunim baterije za narednu radnu i životnu nedelju... i tako u krug... E kada pošaljem fotografije sa tih boravaka u gradu, ispade kako ja uživam ovde. Niko ne vidi i ne može da shvati da je to samo jedan dan proveden nedeljno u civilizaciji i ostatak u divljini totalnoj.
Počinjem da shvatam da me to neraumevanje dosta razoružava u mojoj nameri da nešto uradim korisno i vredno u životu...

Uskoro (27. avgust 2006.) bih trebalo da se vratim u svoj grad i malo da napunim baterije, ali ne znam da li ću ih dovoljno napuniti i da li će moj povratak ovamo biti poguban za mene. Nadam se da ću uspeti u svojim nastojanjima!

Vremenska oluja...

2006-07-26T23:34:00.000+02:00

Čini mi se da vreme radi u moju korist! Danas pogledam na kalendar i prijatno se iznenadim - 26.07.2006. Da li zbog posla ili zato što živim sada u gotovo nenormalnim uslovima - ni sam nisam pametan, ali nekako sam izgubio orijentaciju i vremensku i prostornu.
Svaki dan previše podseća na predhodni, i onaj pre njega i sve one još pre... Čini mi se kao da sve što mi se danas desilo sam već negde video i doživeo. Poznat mi je taj fenomen i od ranije. Nisam baš sasvim siguran da li je to znak da me je ovo što sada radim zasitilo, ili neki drugi znak. No, bilo kako bilo, sasvim je izvesno da još mesec dana mene deli od ponovnog povratka u moj grad. Počinjem da živim za taj dan!
Iako je to, reklo bi se blizu - verujte mi da niste u pravu. U ovoj situcaiji je nekada i sam dan kada putuješ predugačak od nestrpljenja da budeš opet u tebi poznatom i prirodnom okruženju. Nestrpljiv sam da vidim svog sina - evo je već mesec dana prošlo od kako je napunio godinu dana... svaki dan čujem od njegove majke kako je sam ustao, ili hodao, ili otvorio vrata - ali mi je to tako daleko i nestvarno, jer kada sam ga video pre tih mesec dana (kratkih ili dugačkih) nije takve stvari umeo da uradi i jednostavno mi je strano da on to sada zna. Zamišljam kako li samo to izgleda - te meni sasvim obične stvari, a on tek počinje da ih istražuje i da se raduje životu.
Trgoh se sada iz svog razmišljanja i shvatih da iako je ostalo još samo mesec dana da sam tek na pola svoje "misije" sada ovog dana!
Bolje da idem da spavam - i dalje sanjam... vreme će mi brže proći!

Da li imate osecaj da vam vreme "izmice"?

2006-07-24T22:41:00.000+02:00

Vreme... imamo ga nekada na pretek, a nekada nismo ni svesni da nam je proslo! Ranije, a i sada pokusavam da razmisljam zasto vreme koje je, neko bi rekao nagomilani niz sekundi ili minuta ili sata ili... nekada brzo, a nekada sporo prodje!
Pricao sam sa svojim prijateljima, raznim ljudima, i zajednicko je da vreme (godine npr.) sve brze i brze prolaze.

Ovo je prava prilika da pokusam da objasnim moje vidjenje tog, ako se moze nazvati tako, fenomena!

Dakle, vratimo se na sam pocetak svacijeg ovozemaljskog zivota.
Beba koja se tek rodila naravno da nema svest o vremenu niti predstavu sta je to - bar se tako misli. Ja mislim da ipak ima neku predstavu o vremenu, jer mi se cini da se nekada mogu setiti i detalja iz svoje rane mladosti (dakle nesto sto je definisano vremenom).

Dakle, sutrasnji dan od rodjenja za bebu predstavlja celokupno njeno zivotno iskustvo o dotadasnjem zivotu. Tako, kada napuni prvu godinu, to je bebino (detetovo) prvo saznanje da je to period od jedne godine - a njemu je to ceo dotadasnji zivot...
E sada stvar pocinje da se odvija tako da ce biti malo jednostavnija za shvatanje poente. Kada napuni npr. 2 godine, onda je period od godinu dana njegovo pola dotadasnjeg zivota. Dakle, relativno gledano - apsolutna velicina od jedne godine je sada relativno 1/2 njegovog dotadasnjeg "iskustva" o vremenu.

Sta se desava sada npr. u mojim godinama... imam ih 35 apsolutnih! Dakle, period od godinu dana je svega 1/35 deo mog dosadasnjeg zivota ili svega oko 2.86% mog dosadsnjeg zivota (a sa dve godine je to bilo 50% zivota)...

Nadam se da vec osecate ovu zavisnost - apsolutnog i relativnog osecaja vremena. Zato mislim da je ovo jedno od dobrih objasnjenja zasto imamo osecaj da vreme izmice, cak sve brze i brze!

Mozda neko ima drugacije tumacenje?

Ovde nisam uzeo u obzir da stariji covek ima i vise obaveze, koje jos vise osecaj vremena remete u korist toga, da dani prolaze munjevitom brzinom, pa meseci, godine...

I kada se okrenes, gde ti je bila mladost?

More...

2006-07-08T15:28:00.000+02:00

Danas se vec rado secam predhodna dva dana. Razlog je veoma jednostavan - lepo proveden vikend.

Otisli smo na poznatu plazu "Corn D'Or" u neposrednoj blizini mesta Tipaza - poznato turisticko mesto u Alziru.

Evo, ovde postavljam neke slicice sa tog kratkog ali lepog boravka na Sredozemnom moru.

Za mene je izvnaredan osecaj gledati u pravcu beskonacnosti - jednostavno sam takav osecaj imao, jer se more spaja u izmaglici sa nebom i kao da nema nigde kraja. Potajno, gledajuci ovu sliku razmisljam - tamo je negde moja zemlja, u tom pravcu!
Cudna je ta daljina i odvojenost od porodice. Covek svasta razmislja i o obicne stvari pocinje drugacije da gleda na drugi nacin.

Doziveo sam - mozda bolje receno sanjao i neka stara vremena na tom istom mestu, sedeci u amfiteatru cija su ledja okrenuta moru.
Vise puta do sada sam slusao o tome kako su to gradili veliki majstori svog zanata, a posebno su vodili racuna o akustici samih pozornica. I gle cuda - u samom centru amfiteatra je oznacen jedan krug. Slucajno dosavsi na to mesto - a razgovarao sam sa kolegom, osetio sam neverovatnu promenu zvuka. Shvatio sam da je to ta "akustika" o kojoj sam citao i slusao.

Oko potoka

2006-07-04T23:03:00.000+02:00

Potok iako mali, ima veliku moc! Samo ga je potrebno malo podsetiti da je svaka voda velika!

Dakle, sta se desilo... Kako projekat napreduje - "prebacivanje viska vode iz potoka (cuj VISAK vode!!) u drugi vodni sistem" tako se i potok prilagodjava novom okruzenju!
Sada je malo pregradjen (ovde taj potok zovu reka) i sva voda prolazi kroz 2 cevi. Koliko je to neobican osecaj videti kako malo vode prolazi tu, a reko bi covek sila od vode...

Ali takav potok sada pruza novo zadovoljstvo. Svako vece sidjem do njega, ponesem parce suvog hleba i lagano ga lomim i bacam u potok. U trenutku pocinje da se desava da jezero koje je napravila ta pregrada bukvalno prokljuca. Gomila ribe (pa cak i vecih komada) pocinje da se hrani tim komadicima hleba.

Jako zanimljiv i ispunjavajuci osecaj, kada iz te vode u kojoj pomislim da nema bas nista izvire tolika ziva bica!

Duboko u potoku...

2006-07-02T21:48:00.000+02:00

Nisam verovao da ce ovaj potok da mi bude tako nepremostiva prepreka!

Danas prosto imam osecaj da se davim u istom potoku (da ne budem vulgarniji)! Nesto me sve mrzi da radim, da pricam, mislim... Dokle ce tako?

Kako dobih komentar od jedne svoje prijateljice, vidim da ovaj moj potok, iako tako mali ima moc da dobrano razdvoji i udalji ljudske duse. Nije lako se nositi sa njim.

Jedino sto me moze spasiti je moja neunistiva volja. Nikada nisam gubio snagu niti imao potpuno nejasnu viziju zivota - to je jedino sto moze da me sacuva. Vera u sebe je najbitnija - a ja verujem u to (u sebe)!

Opet u potoku!!!

2006-07-02T01:08:00.000+02:00

Nisam ja dzabe poznat u ovom Cyber svetu kao "djokaizpotoka" da nije mog potoka!

Bio sam malo u svojoj zemlji Srbiji (sada bez Crne Gore) i vratih se u Afriku... Alzir pa grad Alzir pa od njega nekih 70 - 80 km u planinski venac Atlas...
E tu je taj moj potok. Od njega zivim, stvaram i ucim dosta o svom zanatu!

I kako dodjoh ovde, tako nastavljam svoje pisanje i verujem da ce sada biti i zanimljivije!

Prvenac

2006-06-26T10:17:00.000+02:00

Danas je u mom zivotu bitan dan. Iz vise razloga, svakako. Neki od njih?
Otvorio sam svoj blog, danas je prvi rodjendan mom sinu, delim ovo sa vama koji citate...

Nadam se da je dovoljno razloga za to!