Višak želja - manjak energije...

Razmišljam o sebi i svom poslu ovde... Šta me zaista drži tu gde jesam i da li imam dovoljno snage da istrajem u svojim namerama?
Evo, kada saberem sve moje predhodne boravke ovde - Alger (tačnije ovo gradilište gde radim i gradim) ima već pola godine kako živim "pasijim" životom. Cilj - svakome jasan.

Možda ipak da kažem koji su mi ciljevi (nisu oni svi na prvi pogled tako jasni).
Prevashodno u mojoj sadašnjoj situaciji je novac glavni pokretač na ovakvu akciju - rad i boravak na gradilištu sa vrlo skučenom slobodom kretanja i bavljenja bilo kojom drugom aktivnošću. Naravno, uvek ima i sporednih ciljeva - bolje reći efekata osnovnog cilja, koji se sami po sebi pojave i nisu tako ni loši. Ovde je, čini mi se dobra stvar što ću (ako izdržim dovoljno dugo) imati izuzetno novo znanje o izgradnji ovako specifičnih objekata kao ovaj na kome sada radim. Dakle, moj CV (curriculum vitae ili lista referenci) će biti zaista bogata. Pored velikog broja objekata koje sam projektovao ili učestvovao u njihovom projektovanju, sada imam mogućnost i da vidim i na vrlo odgovornom mestu učestvujem u izgradnji jednog takvog objekta.

Primoran sam ovde i da učim jezik - za mene gotovo novu stvar - francuski jezik. To je takođe velika vrednost - znati govoriti jedan svetski jezik.
Sve ovo nabrojano će kao posledicu imati da me moje kolege u matičnoj firmi više cene zbog mojih novih znanja - jer, često sam ranije čuo od njih, kako je to iskustvo na licu mesta nezamenljivo u nekim segmentima projektovanja. Pa i ako ne dođe do tog "povećanog" cenjenja mojih znanja, mene to ne sekira. To mi nije cilj. Jasno je da će uvek neko drugi biti spreman da to oberučke prihvati.
Međutim, kada se osvrnem na sve ovo pomenuto, nekako mi se čini da neću imati snage da sve to uradim i da ću posustati. Uvek moram sam sebe da bodrim da izdržim i da pobedim sebe. Naravno da me bodri i moja najuža porodica s jedne strane, ali opet, sa druge... Nekako kao da me ne razumeju - ponekad pomislim. Imam utisak da oni tamo, iako su zajedno, i uživaju gotovo iste stvari koje su imali i kada sam ja bio tu (osim mog prisustva) misle da je njima teže nego meni ovde. Kao da ne razumeju da sam ja ovde potpuno sam - imam ljude oko mene koji su mi nametnuti i sa kojima moram gotovo 24 časa dnevno da radim i živim.

Privatnosti neke, gotovo da i nema. Od celih 7 dana u nedelji, imam svega jedan i po dan koji ne provodim na gradilištu nego u gradu Algeru. I naravno, to malo vremena u civilizaciji, pokušavam da provedem tako da napunim baterije za narednu radnu i životnu nedelju... i tako u krug... E kada pošaljem fotografije sa tih boravaka u gradu, ispade kako ja uživam ovde. Niko ne vidi i ne može da shvati da je to samo jedan dan proveden nedeljno u civilizaciji i ostatak u divljini totalnoj.
Počinjem da shvatam da me to neraumevanje dosta razoružava u mojoj nameri da nešto uradim korisno i vredno u životu...

Uskoro (27. avgust 2006.) bih trebalo da se vratim u svoj grad i malo da napunim baterije, ali ne znam da li ću ih dovoljno napuniti i da li će moj povratak ovamo biti poguban za mene. Nadam se da ću uspeti u svojim nastojanjima!