"Odmor" 27.08.06 - 04.09.06. - DEO 2

Kako rekoh, prča se nastavlja!
Ujutro rano 28. avgusta su me na Tivatskom aerodromu dočekali supruga i sin. Jednostavno, oči su mi zablistale od sreće što ponovo držim u naručju svoje dete! Neponovljiv osećaj. Koliko god da je teško biti bez svoje porodice, toliko je prelep taj prvi osećaj ponovnog zajedništva!
Međutim, veći deo vremena koji sam proveo na moru (kod roditelja moje supruge) sam proveo u krevetu pokušavajući da se odmorim od napornog puta i da sakupim snagu za novi put - za Beograd, jer je plan bio da idemo kolima do Beograda.
Sutra sam ipak malo odmorniji skoknuo sa porodicom do plaže i tu sam se okupao sa svojim sinom u moru. Nažalost, pošto je tako sve krenulo na ovom mom putovanju, i ovde je moralo biti problema! Slike koje smo tada napravili otišle su u nepovrat sa memorijskom karticom koja nepouzdano radi. Šta se može!
Odmah uveče smo imali u planu transport do Bara, pošto smo uspeli da nađemo mesto u auto-vozu Bar - Beograd tako da sam sebi malo muka uskratio tim potezom.
Dakle, već sam 30.08 rano ujutro bio u Beogradu! Vreme pravo jesenje. Kiša i hladno. Predivan prelaz posle tople Afrike i dovoljno toplog jadranskog mora. No, što se mora - nije teško, što bi rekao naš narod.
U Beogradu me je sačekao veliki spisak stvari (lepih i manje lepih) koje sam morao da uradim za par dana, da ne kažem za 3 radna dana (uključujući i taj kog sam doputovao u Beograd), a nabrajam samo neke:

• lekarska komisija za produženje vozačke dozvole
• odlazak u policiju zbog produženja vozačke dozvole
• obilazak majčinog groba
• odlazak kod kamenoresca i dogovor oko pravljenja spomenika
• obilazak rodbine
• krštenje devojčice mog prijatelja (ja sam bio kum) koga sam venčao
• odlazak na redovni specijalistički kontrolni pregled kod lekara
• izdavanje međunarodne vozačke dozvole
• izdavanje nove vize za povratak u Alger
• ...

Sigurno sam nešto propustio u ovom nabrajanju, ali čini mi se da je i ovo dovoljno da se shvati koliko sam imao obaveza, a malo vremena!

Međutim, i pored velikog broja obaveza uspeo sam par puta da izađem u šetnju sa svojom porodicom i da se malo relaksiram na taj način. To je jedino što me je zaista oraspoložilo u tom kratkom vremenu. Oduševila me njegova radost kada se nađe slobodan bez ičijeg pridržavanja. On je i trčao i padao i tako mnogo puta, ali svaki put čini mi se sa jednakim zadovoljstvom je to radio! Toliko je iskren u tome bio, da jednostavno čovek zaboravi sve ostale neiskrene gestove i poteze drugih "ljudi". Mislim da me je to i jedino vratilo malo u život i u veru da ipak vredi se čak i pod ovakvim uslovima pomučiti za jedno takvo biće. Svestan sam ja da će kako bude odrastao sve više počinjati da liči na nas starije, ali jednostavno, ovo sada je potpuno razoružavajuće od njega.

I kako rekoh, bilo je na tom mom odmoru gomila preokreta i zaokreta u odlukama pa i sada, dva dana pred putovanje, jer su mi rekli da nema mesta u avionu za 02. septembar (kada sam trebao da se vratim) nego tek za 4. septembar. Neko bi rekao, eto, dobio si 2 dana "gratis". Ja se uopšte ne slažem sa takvim komentarima, jer sam morao sve da planiram prema tom datumu 02. sep. ali sada odjednom imam 2 dana viška. Zaista nikakva usluga, jer su mi ta dva dana ionako vikend. Jedino zadovoljstvo mi je bilo što sam imao mogućnost da se sa svojom porodicom još malo družim!

I eto, 04. septembra sam se bez ikakvih problema na putu vratio u Alger. Međutim, i ova priča ima nastavak - naravno, ne nešto posebno lep! Dakle, "čitajte sledeći broj mog bloga"...