Evropski šampioni u vaterpolu

Posle velikih neuspeha ove sezone u drugim ekipnim sportovima, desilo se napokon nešto očekivano i lepo! U veoma napornoj utakmici, pokazali smo Evropi da smo ipak u vaterpolu i dalje veliki!
Voleo bih da sam bio u Beogradu tog dana - da proslavim taj događaj kako i dolikuje, ali ... (uvek ima neko "ali"). Međutim, i ovde smo napravili slavljeničku atmosferu - ili je bar na to podsećala.

Pošto je tih dana bilo i nekih sukoba između mene i mog gazde Arapina, ovo je bila izuzetna prilika i za neka sitna dokusuravanja!

Naime, iskoristio sam svoj nemar da budem sveže obirijan, i ostavio sam "brkove" :) Napravio sam ovu zastavu na 3 A3 papira - ma sve sam pripremio da budem što upadljiviji i čudniji.

Iako sam sve to uradio, nažalost, reakcija nije bila očekivana. No dobro, kažem sebi, drago mi je da se ja malo ispraznim.

Ne želim da sve u sebi držim, ovo je bio ipak dobar način da se ispolji neki revolt.

A to sve zato što sam optužen za nešto (posle mog odmora) za šta nisam ni kriv ni dužan.

Dobro, sada sam se baš udaljio od teme!

Mi smo šampioni!!!!!

"Odmor" 27.08.06 - 04.09.06. - DEO 2

Kako rekoh, prča se nastavlja!
Ujutro rano 28. avgusta su me na Tivatskom aerodromu dočekali supruga i sin. Jednostavno, oči su mi zablistale od sreće što ponovo držim u naručju svoje dete! Neponovljiv osećaj. Koliko god da je teško biti bez svoje porodice, toliko je prelep taj prvi osećaj ponovnog zajedništva!
Međutim, veći deo vremena koji sam proveo na moru (kod roditelja moje supruge) sam proveo u krevetu pokušavajući da se odmorim od napornog puta i da sakupim snagu za novi put - za Beograd, jer je plan bio da idemo kolima do Beograda.
Sutra sam ipak malo odmorniji skoknuo sa porodicom do plaže i tu sam se okupao sa svojim sinom u moru. Nažalost, pošto je tako sve krenulo na ovom mom putovanju, i ovde je moralo biti problema! Slike koje smo tada napravili otišle su u nepovrat sa memorijskom karticom koja nepouzdano radi. Šta se može!
Odmah uveče smo imali u planu transport do Bara, pošto smo uspeli da nađemo mesto u auto-vozu Bar - Beograd tako da sam sebi malo muka uskratio tim potezom.
Dakle, već sam 30.08 rano ujutro bio u Beogradu! Vreme pravo jesenje. Kiša i hladno. Predivan prelaz posle tople Afrike i dovoljno toplog jadranskog mora. No, što se mora - nije teško, što bi rekao naš narod.
U Beogradu me je sačekao veliki spisak stvari (lepih i manje lepih) koje sam morao da uradim za par dana, da ne kažem za 3 radna dana (uključujući i taj kog sam doputovao u Beograd), a nabrajam samo neke:

• lekarska komisija za produženje vozačke dozvole
• odlazak u policiju zbog produženja vozačke dozvole
• obilazak majčinog groba
• odlazak kod kamenoresca i dogovor oko pravljenja spomenika
• obilazak rodbine
• krštenje devojčice mog prijatelja (ja sam bio kum) koga sam venčao
• odlazak na redovni specijalistički kontrolni pregled kod lekara
• izdavanje međunarodne vozačke dozvole
• izdavanje nove vize za povratak u Alger
• ...

Sigurno sam nešto propustio u ovom nabrajanju, ali čini mi se da je i ovo dovoljno da se shvati koliko sam imao obaveza, a malo vremena!

Međutim, i pored velikog broja obaveza uspeo sam par puta da izađem u šetnju sa svojom porodicom i da se malo relaksiram na taj način. To je jedino što me je zaista oraspoložilo u tom kratkom vremenu. Oduševila me njegova radost kada se nađe slobodan bez ičijeg pridržavanja. On je i trčao i padao i tako mnogo puta, ali svaki put čini mi se sa jednakim zadovoljstvom je to radio! Toliko je iskren u tome bio, da jednostavno čovek zaboravi sve ostale neiskrene gestove i poteze drugih "ljudi". Mislim da me je to i jedino vratilo malo u život i u veru da ipak vredi se čak i pod ovakvim uslovima pomučiti za jedno takvo biće. Svestan sam ja da će kako bude odrastao sve više počinjati da liči na nas starije, ali jednostavno, ovo sada je potpuno razoružavajuće od njega.

I kako rekoh, bilo je na tom mom odmoru gomila preokreta i zaokreta u odlukama pa i sada, dva dana pred putovanje, jer su mi rekli da nema mesta u avionu za 02. septembar (kada sam trebao da se vratim) nego tek za 4. septembar. Neko bi rekao, eto, dobio si 2 dana "gratis". Ja se uopšte ne slažem sa takvim komentarima, jer sam morao sve da planiram prema tom datumu 02. sep. ali sada odjednom imam 2 dana viška. Zaista nikakva usluga, jer su mi ta dva dana ionako vikend. Jedino zadovoljstvo mi je bilo što sam imao mogućnost da se sa svojom porodicom još malo družim!

I eto, 04. septembra sam se bez ikakvih problema na putu vratio u Alger. Međutim, i ova priča ima nastavak - naravno, ne nešto posebno lep! Dakle, "čitajte sledeći broj mog bloga"...

"Odmor" 27.08.06 - 04.09.06. - DEO 1

Vratio sam se sa ovog odmora u Alger, ali umorniji nego pre odmora. A evo kako su se stvari desavale...

Letnje vreme, ljudi su na godisnjim odmorima, pa je racunam, logicno i ja da se malo odmorim. Moj "gazda" Alzirac, izvesni Bennaii je vec uveliko na odmoru bio kada se sve ovo izdesavalo. Njegovom zameniku sam najavio zelju da hocu da koristim svoj odmor i to u trajanju od 3 nedelje, na sta je ovaj prilicno negodovao... Računam, dobiću u tom slučaju 2 nedelje, što i nije neki odmor, ali kažem u sebi: "bolje išta nego ništa"... i tako prođe nekoliko dana. Niti mi je osporeno niti odobreno odlaženje na odmor i ja računam da imam odmor do 16.09.2006. kad me pogodi dan pred put "lepa vest"!
Gazdin zamenik me zove u svoju kancelariju i kaže da gazda ne dozvoljava ni jedan dan odmora, a kamoli 2 ili 3 nedelje!!! U tom trenutku, dešava se čudo u mojoj glavi... Već sam rezervisao i kupio kartu za avion na relaciji Beograd - Tivat, jer mi je familija u tom trenutku već na moru... isplanirao krštenje kumove ćerke i još gomilu drugih lepih i manje lepih stvari (lekarski pregledi, produženje vozačke dozvole, obilazak rodbine širom bivše SFRJ...) - šta da kažem. U trenutku kapiram da sve pada u vodu! I da na kraju bude još lepši zaplet mog odmora, zamenik mi dozvoli na "svoju ruku" da mogu da koristim ukupno 7 dana (gde se uključeno i putovanje). Naravno, šta da uradim, ja prihvatim i ovu ponudu - jer kao dodatna i otežavajuća okolnost, viza mi je isticala takođe istog dana kada i karta! Tako sam trebao po planu da ostanem na "odmoru" do 2. septembra 2006. godine.

Elem, krećem na put. Rano ujutro 27. avgusta i dolazim na novi Alžirski aerodrom. Zaista lep osećaj boraviti u civilizovanom prostoru, još kada znaš da te to vodi u dugo očekivani put kući, na odmor. Kako u životu biva to obično, ništa nije tako sjajno kako izgleda na početku! Avion koji je trebalo da poleti u 11.05 je poleteo tek oko 12.00h, i napominjem, da sam stigao u Milano (jer nema direktna avio linija do Beograda) tek oko 15.15 a avio koji ide za Beograd dalje, je u 15.45. Međutim, kako to obično lepo krene, onda se tako i nastavi - zbog povećanih mera bezbednosti na aerodromima i rigoroznih kontrola nisam uspeo da prođem sve kontrole na vreme i jedino mi je ostalo da sedim na Milanskom aerodromu silno vreme i čekam sledeći avion koji je tek u 21.10 uveče za Beograd. Naravno, uspeo sam da se o trošku kompanije "Alitalia" snađem bar za jedan obrok na aerodromu i uveče sam se sa velikim nestrpljenjem ukrcao u taj avion za Beograd. Taman, kada sam pomislio da je mojoj agoniji kraj, "dočekao" me je novi problem. Prtljag koji sam dao u avion, nije stigao u Beograd!!! Šta sada? Ništa! Čekao sam u redu za prijavu nestalog prtljaga dugo vremena i na kraju i tu formalnost završio u nadi da će se jednoga dana naći prtljag. Dok sam sve to isčekao, i trasportovao se sa aerodroma do stana, bilo je već oko 0.15 h sledećeg dana - tj. onog dana kada treba da putujem za Tivat i to rano ujutro u 07.10. Dakle, ostalo mi je od spavanja i odmaranja - NIŠTA!

Sledeći nastavak uskoro sledi!