Zavrsilo se...

Sve sto počne, nekada se i završi. Toliko neminovno, da nekada nije razumno!

Međutim, u međuvremenu je toliko bilo teških situacija da ih je jako teško opisati.

Bili smo svi zajedno ovde do 01. Marta 2007.
Vratili smo se u naš grad, i tu su tek počeli problemi. Ne znam ni sam zbog čega. Da li zato što se nakupila neka negativna energija dok smo svi zajedno bili, nikada mi neće biti jasno. Možda je to i zato što je ovde zaista mnogo teško, zahteva da čovek bude neverovatno jaka ličnost koja može dobrovoljno da živi u logoru, radi "srećnije" budućnosti.
Bilo kako bilo, po povratku (ispostavilo se i ne konačnom za mene) došlo je do takvih međusobnih problema da još uvek ne verujem da će se sve to rešiti nekim normalnim putem.
Kada sam trebao da se opet vratim ovde (sada na mesec dana), došlo je do tako ružne prepirke među nama, da sam pomislio - ovo je definitivno kraj. I evo, čekam već nego vreme, i liči i da jeste, ali i da nije kraj. Vreme je neverovatna pojava... ono sve ume nekako da ublaži, čoveku počinju da tupe oni ekstremni instikti koji su se možda i javili. Najbolji lek za sve.
Sada kako stvari stoje, nije kraj, a možda i bude.
Samo znam kada sam došao ovde opet, da radim, sve me je podsećalo na moje dete (i na suprugu), tako da sam prvih dana bio kao lud. Nisam hteo ništa da dotičem od stvari koje je moje dete poslednje diralo pred povratak... Shvatio sam da se ne može živeti tako, jer sam nedavno imao i pravi gubitak, roditelja sam izgubio, tako da sam shvatio, možda neću stalno viđati dete, ali njega nisam izgubio. Ono je živo, zdravo, pa nekada ćemo se i videti.
Eto, opet, kao i uvek - nabacam priču kao olujni vetar i odem.
Javljam se uskoro sa mojom pričom koja ima stalne uspone i padove.