prva godina...

Proslo je tacno godinu dana od kako nje nema. Toliko toga se promenilo za tako malo vremena da nekada ne mogu ni da shvatim da je nema. Pomislim, da je ona tu, možda bi drugačije bilo - siguran sam da bi!
Ne mogu da verujem da je nema! Često me neke pojave podsete na davna vremena koja smo zajedno doživeli pre skoro 20 godina, i pomislim, kada se vratim, pričaću joj o tome, ali se trgnem i bolno saznanje da više nemogu da je imam kao sagovornika me osvesti - u trenutku pomislim koliko toga je ostalo neispričano, nedorečeno, neizrečeno, uskraćeno. Neverovatan osećaj. Svestan te nemoći pred ovom činjenicom, pokusavam da proberem neke trenutke i da se setim da li sam sve shvatio šta mi je pričala, da li sam joj ja sve rekao! I uvek mislim da je nešto ostalo nedovršeno.
Kako vreme prolazi, neke uspomene lagano blede, ali ostaje njen lik i neke scene zauvek u mom sećanju. Čini mi se da sam baš ja najnesrećnije biće na ovom svetu jer nikada više neću imati obostranu komunikaciju - običnom smrtniku poznatu. Imam samo šansu da joj pričam, čini mi se u prazno, ali verujem da me ona sve čuje i sve razume, samo ja ne mogu da čujem šta mi kaže...
Zaista je to jedini i najveći prijatelj koga čovek ikada može imati u svom životu.
Majka je jedna i jedina i neponovljiva! Samo ona može da razume u svakom trenutku svoje dete. Ponekad mi se činilo da sam odrastao, ali vidim da se i dalje nekada osećam kao malo dete koje traži utočište... ne nalazim ga više nigde. To me tera da odrastem.
Naviru mi nesređene misli, ali poenta je jedna i jedinstvena - isto kao i to veličanstveno biće koje me je stvorilo.